Dragomir Čumić ( 1937 - 2013)

Naš glumac Dragomir Drago Čumić (1937-2013) je odigrao veliki broj uloga, ali ga uglavnom pamtimo po ulogama dvojice ekscentričnih profesora. Prvo je odigrao profesora Jankovića zvanog Mravojed, koji pokušava djecu da nauči kako da razlikuju lijepo od ružnog u televizijskoj seriji Bolji život (1987). Ne smijemo zaboraviti ni profesora Maletića koji ne podnosi bilo kakav fizički kontakt u filmu Lajanje na zvezde (1998). Mnogi su ga zapazili i u ulozi direktora Slavkovića u još jednoj seriji Srećni ljudi (1995-1996). Bolji poznavaoci filma ipak znaju da je Čumić imao još mnoge zanimljive uloge.

 

Dragomir Čumić je prvu značajniju saradnju ostvario sa rediteljem Mladomirom Purišom Đorđevićem u filmovima San (1966), Jutro (1967), Podne (1967), Cross Country (1969), Biciklisti (1970), Kiša (1972) i Trener (1978). Glumac je imao svojevrsnu privilegiju da započne karijeru sa nekim od najznačajnijih imena naše kinematografije. Saradnju su nastavili mnogo godina kasnije u filmu Tango je tužna misao koja se pleše (1998).

 

Takođe smo ga gledali u filmovima U raskoraku (1968), Kad golubovi polete (1968), Nedjelja (1969), Veliki dan (1969), Život je masovna pojava (1969), Draga Irena! (1970), Paviljon broj VI (1973) reditelja Lučijana Pintilijea, Crveni udar (1974), Naivko (1975) i Tren (1978).

 

Čumić nas je dobro zastrašio sporednom ulogom napasničkog mehaničara u filmu Pas koji je voleo vozove (1977) reditelja Gorana Paskaljevića. Dao je portret naizgled prostog, običnog čovjeka, koji je sposoban za okrutne stvari. Karijera ovog glumca se uglavnom sastoji od manjih uloga, ali je svakoj od njih dodavao nešto drugačije i nešto zanimljivo. Jednu od rijetkih glavnih uloga je odigrao u filmu Radio Vihor zove Anđeliju (1979) reditelja Jovana Živanovića.

 

Osamdesetih godina je započeo saradnju sa rediteljem Milošem Mišom Radivojevićem, a kasnije i sa rediteljem Zdravkom Šotrom. Sa Radivojevićem je snimio filmove Snovi, život, smrt Filipa Filipovića (1980) i Uvod u drugi život (1992), dok je sa Šotrom snimio Braća po materi (1988), Boj na Kosovu (1989), Pljačka Trećeg rajha (2004) i Ivkova slava (2005), ali i u televizijske serije Greh njene majke (2010), Nepobedivo srce (2011-2012) i Šešir profesora Koste Vujića (2013).

 

Gledali smo ga i u filmovima Kotorski mornari (1980), Dječak je išao za suncem (1982), Halo taxi (1983) Moljac (1984), Vojnici (1984), Bal na vodi (1985), Druga Žikina dinastija (1986), Hajde da se volimo (1987), Ortaci (1988), Balkan ekspres 2 (1989), Cubok (1990), Dnevnik uvreda (1994), kao i u televizijskim serijama Vuk Karadžić (1988) i Volim i ja nerandže... no trpim (1992-1994).

 

Imao je veoma zabavnu ulogu beskućnika u komediji Kad porastem biću Kengur (2004), reditelja Radivoja Andrića, koji u praznom bioskopu sjeda baš pored dvoje mladih i zaljubljenih ljudi (Sergej Trifunović i Marija Karan). Takođe je zaigrao u filmovima Siroti mali hrčki 2010 (2003) reditelja Slobodana Šijana, Gde cveta limun žut (2006), Dva (2007), Artiljero (2012), kao i u televizijskim serijama Tragom Karađorđa (2004), Agencija za SiS (2006-2007), Kafanica blizu SiS-a (2007-2008), Bela lađa (2008-2012) i Vojna akademija (2012-2014).